ГОРАН КРСТИЋ ''СИРОВАШТИНА У ПЧИЊИ'' ИЛИ КОЛЕДАРИ

СИРИВАШТИНА У ПЧИЊИ ИЛИ КОЛЕДАРИ

Када прођу секуларна Нова Година и Божић, и када помало уморни од празника чекамо Старославну Нову годину, у Пчињском крају почињу припреме за "сироварштину".

Да ли се овој обичај одржао у још неким крајевима Србије, не знам, али ова традиција у Трговишту, у Пчињи је веома жива.

Са првим мраком, уочи Српске Нове године или Василице или Васуљице 13/14 јануара (31 дец. - 1. јан. по старом календару), полазе поворке "сировара" позната као СИРОВАШТИНА.Ово потиче отуд што су некада сировари носили "сирове" штапове од дрвета са задебљањем на једном крају у виду топуза.

Групе од пет па и десетак младића, са старијим "коњоводцем", иду од куће до куће, од села до села, и домаћинима честитају Празник Нову годину, благосиљају кућу и траже симболичне дарове. Сиривари су обучени у народној ношњи и симболично су "глумили сватове (младу, младожењу, бабу и деду)", али без маски и гаравења лица као коледари. Коњоводац је у свакој кући углавном свирао старе инструменте, ћемане или гајде или дудук или кавал, а остали би трупкали коло око огњишта.

Некада су сировари сакупљали брашно, сланину, суво месо, вуну, ракију, вино, орахе, воће и новац. Данашњи сировари добијају углавном новац, суво месо, орахе и слаткише. 
Да би се скупили силни дарови носили су се биса(дз)и, пртене торбе, балони за ракију и вино, кудеља за вуну и тд.
У рукама сиривари и данас носе такозване "тречатаљке" (трачатаљке, тропатала, чегртаљке или трескала), начињене од ракљастог дрвета и малих металних или дрвених плочица или новчића.

Ова направа је некада у антици служила и као музички инструмент познат као "систрум". Још један од доказа да ми Срби кроз предање и обичаје чувамо сећање на нашу најстарију прошлост.

Пред кућом, по доласку, коњоводац "засвирује" на неки од пометих старих инструмената, а остали трескају тречатаљкама, сложно и гласно вичу: "Сирово, Сирово!", "Сирово бурово, све по кући весело!"
Домови су те вечери отворени и нису се затварали током целе ноћи да би сировари могли да уђу.
Када уђу у кућу, један од њих, преденичар (онај који скупља вуну преденицу), својим штапом џара по Огњишту и благ'сиља "Домаћине, срећна Нова година, сас здравље, сас паре, сас дечиња, сас белчиња (млади јагањци), док остали све време говоре "Амин". Кад заврши благосиљање гласно викне "Сирово", а остали у глас прихвате "Бурово".
Кад заврше адет траже дарове "Домаћине да нам даш мешчинку, сланинку и убаву гостинку"!
Преденичару, се дарује вуна преденица, обојена, коју он ставља на кудељу и трескало, а остали сировари узимају друге поклоне. Никада не улазе сви сировари најмање двојица као "надворници" стражаре у двор, како друге групе сировара баш тада не би у кућу долазиле.

У свакој кући трупкају (играју) око огњишта и по изласку, пред врата, уз обичајне и старе песме.
По одласку домаћинима и кући отпоздрављају опет са "Сирово бурово, све по кући весело"!

Деси ли се да се сироварима не отвори, онда би уз трескање тречатаљкама сви у глас викали "Сирово бурово, све по кући ћораво". На врата би прибили што год затекну у двор (рала, запрежна кола и сл.), да укућани из куће не могу да изађу.

У свануће приређује се гозба код преденичара, од онога шта су сакупили у сириваштини. Обавезан је обичај да се тада меси "попарница" и "пржи сланина с јајца". 
Ови обичаји су у Пчињском крају нестали, око 1930. године.

Данашњи сировари не обилазе куће до дубоко у ноћ. 
Многи очеви су вољни да сачувају традицију и воде своје синове у сироварштину још од најранијег детињства.

У време комунизма, у неким крајевима, власт је забрањивала овај обичај. Међутим, пркосни Пчињани су своје обичаје сачували и поред претњи, прогона и кажњавања. 
Вероватно зато и данас 13. јануара на Васуљицу, увече пред кућамс у Пчињи "трескају" сировари и ником не пада напамет да те вечери затвара кућу. Тада нико ником не иде у госте, све док се у дубоку ноћ не утишају трескала и отпрате сировари.
Многи данас поистовећују "сироваре" са "коледарима".

И поред неких сличности нема ничег истог са коледарима који су се маскирали и обредно изгледали другачије. Симболика празника и обичаја је древна, и досеже до најстарији дана.

Приредио: Горан Крстић

• 

  Mile Kostic Dubnica ЧЕСТИТАМ Горане. Веома леп опис о древном обичају,који се до данашњих дана очувау у селима на југу. Зависи од средине то јест села ,како се назива група. Још увек су то негде СИРОВАРИ,а негде КОЛЕДАРИ.Важно је да је исти циљ традиционалне светковине о очувању вековне традиције.